Jasno je da živimo u ’’tehnološkoj eri’’ i da je, ne samo profesionalni, već i svakodnevni život odavno nezamisliv bez uređaja ’’na struju’’. Gotovo svako domaćinstvo ima po nekoliko električnih uređaja i aparata (televizor, veš mašina, bojler, šporet, kompjuter itd.), a ne treba napominjati da je funkcionisanje neke firme skoro nemoguće bez električnih mašina.

Takođe, živimo i u potrošačkom društvu u kome je sve podređeno prodaji i ostvarenju profita (globalno gledano). Stoga su današnji uređaji znatno kraćeg veka trajanja, što bi se reklo ’’ne prave se da traju’’, jer je u interesu kompanija da ih što ćešće i što više prodaju, a ne da jedan uređaj traje po 30 godina. Kada se na to dodaju agresivne marketinške kampanje i pomodarstvo ljudi da kupuju uređaje sa mnoštvom novih funkcija od kojih većinu nikad neće koristiti, onda i ne čudi to što se svake godine iznova prodaju ogromne količine.

Da li stvarno možemo da pomognemo klincima iz “kraja” da realizuju svoj plan i da otputuju na izlet sa drugarima iz škole zahvaljući staroj kartonskoj kutiji od TV-a koja nam godinama skuplja prašinu? Da li odvajanjem iskorišćenih plastičnih flaša i starih novina u posebne kese za otpad možemo obezbediti da naši roditelji, komšije ili deca dobiju uređeni park za laganu šetnju vikendom? Možemo li da pomognemo rad lokalnog dnevnog centra za decu sa invaliditetom u našem gradu samo zato što ćemo malo drugačije organizovati bacanje otpada u svojoj kancelariji?

Na ovogodišnjoj Slobodnoj zoni, održanoj u novembru na nekoliko lokaciju u Beogradu,  najveću pažnju publike privukao je film Deponija (Waste land). Ovaj dokumentarni film govori o poznatom umetniku Vik Munizu, koji odlazi na najveću svetsku deponiju koja se nalazi u Rio de Žaneiru, okuplja grupu sakupljača sekundarnih sirovina i sa njima zajedno radi na stvaranju slika od đubreta sa deponije.