Obnovljivi izvori energije igraju veoma važnu ulogu u svakoj održivoj energetskoj politici. Pored toga što umanjuju zavisnost neke države od uvoza energenata, tj. doprinose  manjem oslanjanju na naftu, gas i uran, oni pre svega daju svoj značajan doprinos  u borbi protiv klimatskih promena. Naziv koji se još koristi za obnovljive izvore energije je i „alternativni izvore energije“ a potiče od potrebe da se pronađe zamena –  alternativa upotrebi fosilnih goriva koja prednjače u današnjoj svetskoj ekonomiji. U fosilna goriva spadaju nafta, ugalj i prirodni gas i predstavljaju jedan od dominantnih oblika energije. Sva fosilna goriva nosioci su hemijske energije i transformišu se u druge oblike energije procesom sagorevanja. Pored kiselih kiša i globalnog zagrevanja, koji nastaju kao posledica emitovanja sumpora, azota, vodonika i ugljen  – dioksida, u pomenutom procesu sagorevanja, u životnu sredinu dospevaju i nesagorele čestice goriva. Sve navedeno doprinosi stvaranju ozbiljnih ekoloških problema i namaće potrebu za orijentaciju ka obnovljivim izvorima energije.

Biomasa je jedan od obnovljivih izvora energije koji se danas značajno koristi za zagrevanje prostorija putem centralnog grejanja, zatim za proizvodnju električne energije kao i za proizvodnju biogoriva za saobraćaj. Može se podeliti na:

• Drvnu biomasu (ostaci posle seče šuma, ostaci i otpad nastao pri struganju, rendanju…).
• Ostatke i otpad iz poljoprivrede (slama, kukuruzovina, stabljike, koštice, ljuske…).
• Životinjski otpad (izmet svih vrsta životinja + zelena masa, stelja, lešine…).
• Biomasu iz otpada (zelena frakcija kućnog otpada, biomasa iz parkova i vrtova, mulj iz kolektora otpadnih voda…).

Na osnovu podataka iz Strategije razvoja energetike Republike Srbije za periodu do 2025. godine, ukupni raspoloživi energetski potencijal biomase u Srbiji čini oko 60% svih raspoloživih obnovljivih izvora energije i procenjen je na 3,4 miliona tona ekvivalentne nafte (toe).

Kada je reč o drvnoj biomasi, ona se najviše koristi za zagrevanje prostorijai to najčešće putem upotrebe peleta. Ovaj bioenergent se dobija postupkom mlevenja, sušenja i presovanja raznih biomaterijala, najčešće drveta. Zbog svoje velike energetske efikasnosti, jednostavnosti skladištenja, ugljenične neutralnosti, činjenici da se radi o relativno čistom gorivu koje ima karakter regionalnog goriva, kao i  činjenici da peći na pelet imaju stepen iskorišćenja veći od 90 procenata, što je neuporedivo bolje od 70-ak procenata iskorišćenja kod peći na drva ili ugalj, pelet trenutno predstavlja veoma popularno rešenje.

U odnosu na drvu biomasu, koja se uglavnom koristi za grejanje, pojedini ostaci i otpad iz poljoprivrede se mogu upotrebljavati  za dobijanje određenih biogoriva kao što su bioetanol i biodizel. Dok se bioetanol proizvodi od npr. krompira, suncokreta, kukuruza i predstavlja zamenu za benzin, biodizel predstavlja zamenu za klasičan dizel i proizvodi se najčešće od uljarica. Zbog visoke cene proizvodnje ova goriva trenutno nisu konkurentna na tržištu, ali se očekuje da će se unapređenjem tehnologija njihovog dobijanja ovakva situacija promeni u budućnosti. Prednost biogoriva, posebno biodizela, je što se može proizvoditi u manjim pogonima i može biti prednost za razvoj ruralnih sredina.

Još jedan proizvod koji se dobija iz biomase je i biogas. On nastaje razlaganjem organske materije bez prisustva kiseonika. Tako nastaje smeša metana (65%) i ugljendioksida (35%) pri čemu se ugljen-dioksid mora ukloniti kako bi se gas koristio kao gorivo. Nakon uklanjanja ugljen-dioksida procenat metana u biogasu iznosi oko 97%. U pojedinim gradovima EU oko 20% javnog gradskog saobraćaja obavlja se na biogas. Fabrika koja ima kapacitet za preradu oko 150 tona otpadne hrane, na dnevnom nivou, može proizvesti biogas za svakodnevni rad za oko 135 autobusa i đubrivo za oko 100 farmi srednje veličine.

Pored biomase i solarna energija zauzima značajno mesto u spektru različitih vidova obnovljivih izvora energije.  Sunce samo u jednom danu emituje na Zemlju 35.000 puta više energije nego što se ukupno potroši energije u celom svetu toga dana.

U Republici Srbiji prosečna dnevna snaga sunčevog zračenja iznosi od 1,1kWh/m² do 1,7 kWh/m² u zimskom periodu. U letnjem periodu ove vrednosti se kreću od 5,9kWh/m² do 6,6 kWh/m² dnevno. U zavisnosti od stepena iskorišćenja sunčevog zračenja, prosečna vrednost raspoložive energije koja se može iskoristiti iznosi oko 700kWh/m² godišnje. Ako pretpostavimo da u Srbiji ima oko 2.400.000 domaćinstava i da npr. svako šesto domaćinstvo ugradi solarni prijemnik površine 5m², godišnje bi se proizvelo oko 1.400GWh toplotne energije.

Sunčeva energija  se najčešće koristi za pretvaranje u toplotnu energiju za sisteme pripreme potrošne tople vode i grejanja (uglavnom kao dodatni energent) ali se koristi i  za pretvaranje u električnu energiju putem fotonaponskih sistema. Prema izveštaju Agencije za energetiku, elektrane na sunčevu energiju, koje su priključene na distributivni sistem u Republici Srbiji,  su u 2020. godine predale u mrežu 13,3GWh električne energije.

Nesporna je činjenica da će potrošnja energije u svetu, do kraja ove decenije,  značajno porasti. Ako se ima u vidu da standardni  izvori energije nisu neiscrpni, neophodno je opredeliti se za održivu energetiku, odnosno obnovljive izvore energije i efikasno korišćenje energije u svim sferama potrošnje.  Time će se znatno smanjiti postojeći negativan uticaj energetskog sektora na životnu sredinu.

Program EKO-SISTEM podrška reformama u životnoj sredini

Program EKO-SISTEM nastao je s ciljem da podrži reforme u zaštiti životne sredine u Republici Srbiji aktivnijim uključivanjem organizacija civilnog društva (OCD) i drugih aktera u društvu u sprovođenju pravnih tekovina Evropske unije (EU). Program sprovode Mladi istraživači Srbije u periodu od 2020. do 2022. godine, a podržava Švedska.

Kroz realizaciju programskih akivnosti, Mladi istraživači Srbije nastoje da ubrzaju promene u sektoru zaštite životne sredine u Srbiji kroz jačanje kapaciteta organizacija civilnog društva i njihovo umrežavanje. Istovremeno, program se fokusira na pokretanje neophodnih promena u stavovima ka zaštiti životne sredine i praksama građana, lokalnih vlasti i državnih institucija.