Nesporno je  da  je energetski sektor  bio i ostao  oblast od posebnog značaja za čitavu ekonomiju i društvo. Ako se ovaj sektor učini održivim odnosno stabilnim i kvalitetno organizovanim sektorom, jasno je da će to značiti dobrobit za čitavu zemlju. Međutim, ako se ovom sektoru ne posvećuje dovoljno pažnje sa aspekta strateškog planiranja, izvesne su loša pozicija i slabe perspektive privrede u celini.

Delatnost energetskog sektora menjala se kroz vekove. Od bavljenja ogrevnim drvetom do bavljenja nuklearnom energijom i savremenim obnovljivim izvorima energije. U ovoj oblasti se danas trguje energetskim materijalima, proizvodima, opremom, znanjem, uslugama… Svakodnevno se proizvode i troše energija i energetske usluge. Dakle, postoji evidentna potreba za održivošću proizvodnje, prenosa, distribucije i korišćenja energije i energetskih usluga uz permanentno prilagođavanje novonastalim situacijama i sa jasnom usredsređenošću na ljude i antropocentrični karakter koncepta održivosti.

Energetski sektor biće održiv  ako se obezbedi:

• održivost tehničkog procesa,
• održivost ekonomije,
• održivost strukture.

Održivost tehničkog procesa direkno je povezana sa održivošću energetskog sistema koji sam po sebi predstavlja jedan složen tehnički sistem. Njegova pouzdanost podrazumeva verovatnoću da će uspešno vršiti svoju funkciju u predviđenom vremenu i datim uslovima. Zato je veoma važno  da se za ocenu pouzdanosti energetskog tehničkog sistema moraju raditi analize koje se odnose na složene tehničke sisteme. Inače posledice loših procena pouzdanosti nekog energetskog tehničkog sistema kreću se od  prekida u okviru kojih dolazi do smanjenja performansi tog sistema, preko povremenih prekida u radu tog sistema, pa sve do potpunog prekida rada, kada sistem u potpunosti otkaže.

Ekonomska održivost sistema podrazumeva sposobnost da sistem može neograničeno da podržava dati nivo ekonomske proizvodnje. U suštini ekonomska održivost sistema zavisi od sposobnosti da se troškovi što preciznije izraze i sagledaju kroz stvarne utroške. Između ostalog, to znači da se troškovi ne mogu odnositi samo na ranije utroške već se moraju odnositi i na investicije (kroz koje se vrši prilagođavanje novim potrebama) kao i sve druge očekivane troškove.

Kada je reč o strukturi energetskog sektora, ona treba da bude takva, da u svakom momentu odgovara strukturi potreba za energijom i energetskim uslugama.

S druge strane, materijali iz kojih se proizvodi energija uzimaju se iz životne sredine a produkti energetskih transformacija tih materijala se vraćaju u životnu sredinu.   Na ovaj način  energetski sektor značajno utiče  na životnu sredinu.  Ovakav proces se može smatrati održivim, jedino ukoliko je uticaj na životnu sredinu prihvatljiv.  To znači  da se energetski transformisani materijali moraju uklanjati iz životne sredine prirodnim putem, ili mogu ostati u njoj  ukoliko izazivaju minimalne, odnosno podnošljive promene.

Očigledno je da se energetski sektor u budućnosti mora što više oslanjati na obnovljive izvore energije a što manje na iscrpive izvore energije. Prelazak  na čistu i obnovljivu energiji treba biti zasnovan  na tržišnoj ceni energije iz uobičajenih  izvora i mora  sadržati i troškove zaštite životne sredine.  Neophodna je i primena odgovarajućih tehnoloških standarda, edukacija i bolje informisanje u kombinaciji sa primenom odgovarajućih podsticaja za štednju, povećanje energetske efikasnosti i veće iskorišćenje obnovljive energije.

Proizvodnja i potrošnja energije moraju da ostavljaju što manje negativnih uticaja na životnu sredinu, vazduh, vodu, zemljište, biodiverzitet i ljudsko zdravlje a za energetski sektor zaštita životne sredine treba da bude pitanje od najvećeg prioriteta.

Program EKO-SISTEM podrška reformama u životnoj sredini

Program EKO-SISTEM nastao je s ciljem da podrži reforme u zaštiti životne sredine u Republici Srbiji aktivnijim uključivanjem organizacija civilnog društva (OCD) i drugih aktera u društvu u sprovođenju pravnih tekovina Evropske unije (EU). Program sprovode Mladi istraživači Srbije u periodu od 2020. do 2022. godine, a podržava Švedska.

Kroz realizaciju programskih akivnosti, Mladi istraživači Srbije nastoje da ubrzaju promene u sektoru zaštite životne sredine u Srbiji kroz jačanje kapaciteta organizacija civilnog društva i njihovo umrežavanje. Istovremeno, program se fokusira na pokretanje neophodnih promena u stavovima ka zaštiti životne sredine i praksama građana, lokalnih vlasti i državnih institucija.